IN MEMORIAM

Говор одржан на сахрани професора Сенћанске гимназије, Милоја Грбина

Ово није последњи говор у којем ћемо причати о Вама, Милоје.

Ово је само онај говор којим се, речима које покушавамо да нађемо, опраштамо од Вас, на овом свету. Али, причаћемо о Вама још дуго, још пуно тога... И увек само најлепше, јер  Ви сте то најлепше из себе дали, да би својим ученицима и нама, колегама, улепшали школски живот.

Неописив је бол и неверица са којим смо суочени последњих дана. Остали смо без једног од ретких, дивних, преданих и драгоцених младих људи. Данас су такви људи реткост. Памтићемо Вас по доброј души, по интелектуализму, начитаности, спремности да сваком посветите своје време и своје мисли. Били сте мирна лука за све буре, решавали сте што Вам је било дато да решите. Без поговора, са жељом да помогнете. Човек дивне енергије, благог осмеха, исправних и чистих начела. Могла бих рећи, незаменљив.

Ми, Ваше колеге, остаћемо Вам вечно захвални за све добро што сте донели својом личношћу у нашу школу. Ђаци наше школе сећаће Вас се као професора благе нарави, пуног знања и жеље да наставу подигне на виши ниво.

Уз изразе најдубљег саучешћа, породици желим снаге да издржи овај губитак. Колектив и ученици Сенћанске гимназије чуваће успомену на сјајног младог човека.

Нека Вам је вечна слава и хвала.   

                                                                                                                                                                            Ева Ујхази 

„Можда сам некоме јад исцелио

и неком у зенице сјај намамио.

И у комшилук звезде доселио.

У прозор свитања урамио.

Ако ми живот крила скрати

и снег у око почне да веје,

знам, бар се нећу покајати

што сам умео да се смејем.“

                                                                                   Мирослав Антић

A Zentai Gimnázium munkaközössége nagy fájdalommal, szomorúan búcsúzik nagyrabecsült kollégájától, Miloje Grbin (1985-2022) szociológiatanártól.

Keresheted őt, nem leled, hiába,

se itt, se Fokföldön, se Ázsiába,

a múltban sem és a gazdag jövőben

akárki megszülethet már, csak ő nem.

Többé soha

nem gyúl ki halvány-furcsa mosolya.

Szegény a forgandó tündér szerencse,

hogy e csodát újólag megteremtse.

                                                                                      Kosztolányi Dezső